НА ДАНАШЊИ ДАН

Растко Петровић (Београд, 3. март 1898 — Вашингтон, 15. август 1949) био је српски књижевник, песник, приповедач, романсијер, есејиста, сликар и дипломата. Бавио се ликовном и књижевном критиком. Са многобројних путовања оставио је путописе.

Растко Петровић је дубоки траг у српској култури оставио и као ликовни критичар. Активно се бавио ликовном критиком од 1921. године када сарађује са бројним листовима, најпре у Загребу, а потом у Београду. Зачетник је „синтетичке критике“ уметности коју је објављивао у „Зениту“, „Радикалу“, „Критици“, „Савременику“, „Мисли“, „Раскрсници“, „Времену“. Од 1931. до 1935. редовни је критичар Политике када је писао под иницијалима Н. Ј. – Н(исам) Ј(а) и у том раздобљу објавио је близу осамдесет чланака. Напредно се залагао за аутономију ликовног уметности и самосталност сликарског језика, држећи да је слика ”космос за себе” са својим унутрашњим законима, ”доживљај који се збио изнад правила под којима живи наш сунчани систем” (”Савременик”, III, 1921).

Објављивао је ретко, почетком треће и четврте деценије, и то само онда када је имао шта ново да каже.

Добро образован на традицији француске теорије и естетике уметности, са урођеним сензибилитетом постао је пионир и протагониста модерне ликовне критике у Србији. Снажно је деловао на нашу модерну уметност јер је његов критичку суд међу уметницима био меродаван и уважаван. Такође је први подржао нове тенденције у српском сликарству – „конструктивизам“ и „нови реализам“. Сагледавао је српску уметност у контексту актуелних европских тенденција свог времена.