ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ (16.мај 1898-11.фебруар 1993)

На данашњи дан, 1898. године, рођена је Десанка Максимовић која је била српска песникиња, професорка књижевности и академик Српске академије наука и уметности. Десанка Максимовић је била песник, приповедач, романсијер, писац за децу, а повремено се бавила и превођењем, махом поезије, са руског, словеначког, бугарског и француског језика.

Најчешћи мотив у поезији Десанке Максимовић је била љубав, и њена реч, однос према свету и филозофија су и сами били песничке природе. Њена поезија је одликована читавим обиљем нових алитерација и рима. Њено основно песничко гесло је било да поезија треба да буде разумљива, јасна, искрена, отворена према човеку и животу.

Многе њене песме представљају позив људима да буду добри, племенити, поносити, постојани, да поштују људе другачијих уверења и начела, мишљења, боја и вера, и да буду строги према својим манама као и према туђим. Од свих вредности у животу она је кроз своје песме посебно истицала слободу, оданост, храброст, доброту и некористољубље.

Њена поезија је и љубавна и родољубива, и полетна, и младалачка, и озбиљна и осећајна. Неке од њених најпопуларнијих песама су: „Предосећање”, „Стрепња”, „Пролећна песма”, „Опомена”, „На бури”, „Тражим помиловање” и „Покошена ливада”.

Чувши за стрељање ђака у Крагујевцу 21. октобра 1941, песникиња је написала једну од својих најпознатијих песама „Крвава бајка” — песму која сведочи о терору окупатора над недужним народом у Другом светском рату. Песма је објављена тек после рата.

У каснијем периоду живота, лирика Десанке Максимовић је добила нешто смиренији и тиши дух. Њена поезија, приповетке, романи, књиге за децу превођени су на многе језике, а њене поједине песме налазе се у антологијама поезије.

“У љубави је најлепше да се сања, чека и да се чува тајна. Ко није прошао кроз то није волео. Ко није способан да се жртвује, да прегорева нема дара за љубав. Ко није патио и плакао није волео.”