НА ДАНАШЊИ ДАН

Светлана Велмар Јанковић (Београд 1. фебруар 1933. – Београд, 9. април 2014.) била је српска књижевница и академик САНУ.

Бежећи од рата, део ратних година провела је у Вучју, у кругу породице свог тече Лазе М. Теокаревића, сина Димитрија Мите Теокаревића. Светлана Велмар Јанковић је, описујући догађаје из свог живота, описивала и људе који су били нераздвојни део њеног одрастања и сазревања и оставили трага на њу и њено дело.

После рата похађала је Четврту женску гимназију. Француску књижевност студирала је код др Миодрага Ибровца и др Николе Банашевића, а латински језик је изучавала под надзором др Мише Ђурића.

Уређивала је библиотеке за прозу и есеје домаћих писаца у издавачком предузећу “Просвета”.

За дописног члана Српске академије наука и уметности изабрана је на изборној Скупштини 2. новембра 2006., а за редовног члана на изборној Скуштини 5. новембра 2009.

У периоду од 2007. до 2013. године била је председница Управног одбора Народне библиотеке Србије.

Сахрањена је на Новом гробљу у Београду у породичној гробници свог деде Велислава Вуловића где је сахрањена и њена мајка Милица.

Романи:

-Ожиљак, Лагум, Бездно, Нигдина, Востаније

Есеји:

-Савременици, Уклетници, Изабраници, Сродници

Сећања:

-Прозраци, Прозраци 2

Збирке приповедака и записа:

-Дорћол, Врачар, Гласови, Књига за Марка, Седам мојих другара, Записи са дунавског песка

Драме:

-Кнез Михаило, Жезло

Монографије:

-Капија Балкана: брзи водич кроз прошлост Београда