ЈОВАН ДУЧИЋ

Јован Дучић је најзначајнији песник српског модернизма и најзначајнији лиричар златног доба српске књижевности. Највећи филозоф међу песницима и највећи поета међу филозофима, био је најмаркантнија личност српске књижевности у првим деценијама 20. века. Од његових прозних дела – есеји, студије, путописи, издвајају се: “Благо цара Радована” и песничка писма из Швајцарске, Грчке, Шпаније итд. У српску поезију унео је дух француског парнасизма и симболизма. Најпознатији песнички циклуси су “Царски сонети”, “Дубровачке песме”, “Јадрански сонети”, “Сенке по води”, “Душа и ноћ”, “Јутарње песме”…

“Ако љубав зависи од наше слободне воље, зашто не престану да се воле они који би хтели да престану? Напротив, плачу од бола и робују љубави, чак и они поносни људи који иначе сматрају ропство за највеће зло; и радо се лишавају због љубави нечег чега се никада нису хтели одрећи; и носе своју љубав као болест и оков; и живе у страху да не изгубе само оног ког воле.” – Јован Дучић